2M A R C E L J A N C O

3

K R E A T I V N A D A D A

Na koricama: Amlie Lily Janco, Arp i Marcel Janco, Cirih, 1916.

MARSEL JANKOKreativna dada (1957)Dada u dve brzine (1966)

4M A R C E L J A N C O

5

K R E A T I V N A D A D A

Kreativna DADA

Dada: monographie einer Bewegung, ed. Willy Verkauf, Marcel Janco, Hans Bollinger, Verlag Niggli, Teufen (vajcarska), 1957. Istovremeno objavljeno na nemakom, engleskom i francuskom jeziku. Ovaj prevod je nastao na osnovu engleske i francuske verzije, koje se u isti mah razlikuju i dobro dopunjuju u raznim detaljima.

Marcel Janco, Creative dada, Dada: Monograph of a Movement, St. Mar-tin Press, New York, Academy Editions, London, 1975 (1957), str. 1830. Takoe, M. Janco, Dada cratur, pvi put objavljeno u francuskoj verziji iste monografi je (Dada: monographie dun mouvement), ovde preuzeto iz Archives Dada: chronique, ed. Marc Dachy, ditions Hazan, Paris, 2005, str. 1925.

Marsel Janko (na rumunskom, Marcel Iancu, Marel Janku, 18951984) lan originalne cirike grupe, iz Kabarea Volter, autor uvenih maski, duboreza i brojnih ilustracija iz raznih dadaistikih publikacija napisao je ovaj tekst na predlog Vilija Verkaufa, urednika navedenog izdanja, po-vodom etrdesetogodinjice cirike dade.

Nijedan dadaista nikada nee napisati memoare! Ne verujte bilo emu to se predstavlja kao istorija dade; ma koliko bio veran dadi, istoriar kvalifi kovan da pie o njoj jo se nije rodio. Dada nije nikakva kola i sasvim sigurno nije neko bratstvo, kao to nije ni parferm. A nije ni neka fi lozofi ja. Dada je, prosto reeno, nova zamisao.

Dada nije puka izmiljotina njeni tragovi se mogu pronai u dubi-nama ljudske istorije. Dada je faza u razvoju modernog duha, ferment, plodna klica. Dada je neograniena, ilogina i vena!

Veliki broj pisaca, pamfl etista, piskarala, slikara, muziara i perverz-njaka, kao i veliki boj nemakih autora, ak i diplomata, polae pravo na titulu dadaiste, ali bez trunke opravdanja. Moda bi se posle etrdeset godina moglo dopustiti da svako ima pravo na tu titulu, ali ja ipak mi-slim da se, sve dok su velike dade ive, dadaizam mora braniti od svake

M. Janco, maska, g. Firdusi, iz predstave Sfi nga i strailo (Sphinx und Strohmann, Oskar Kokoka), Galerie Dada, 14. IV 1917.

6M A R C E L J A N C O

7

K R E A T I V N A D A D A

neistoe. U isto vreme, sklon sam da titulu velikog dade dodelim tako velikim ljudima kao to su aplin, Volter, Sati, Makijaveli, Apoliner, Napoleon, Pikaso, Molijer, akob (Max Jacob), Sokrat i drugi.

Sve to je reeno o dadi istinito je, ali njena istorija ostala bi uvijena u veo legende i misterije, da nije bilo dada-Care, velikog inkvizitora. On poseduje numerisani, neukorieni dosije, o kojem svi priaju, ali koji ljudske oi jo nisu videle. On sadri beleke i fotografi je o svim dadaistikim dogaajima, jo od njenog poetka. Poto sam bio prisu-tan na tom poetku i bio svedok mnogih slavnih trenutaka, doputam sebi da doprinesem sopstvenim linim belekama, koje se, meutim, u potpunosti slau s knjigom pomenutog velikog inkvizitora. Samo u na kraju dodati nekoliko zapaanja o destruktivnim i konstruktivnim aspektima dade, zapaanja koja su, iz jakih i kompromitujuih razloga, do sada bila obavijena velom utanja.

Svuda oko Ciriha besneo je rat. Godine 1916, Cirih je bio rajsko utoite, usred mora vatre, gvoa i krvi. Ali, nije bio samo utoite ve i stecite revolucionara, oaza za mislioce, mesto za razmenu pijuna, rasadnik ideologija i dom mnogih pesnika i lutalica.

U potrazi za poslom, jedne veeri sam se zatekao u srednjovekov-nim uliicama starog Ciriha. Iz jednog nonog kluba dopirala je muzika. Tamo sam, na svoje veliko iznenaenje, otkrio jednu gotsku fi guru koja je sedela za klavirom. Bal, pesnik, svirao je ajkovskog, tog starog ispi-raa beike, da bi zabavio nekoliko pivopija, usred agora obavijenog dimom.

Bal je bio veoma visok. Na dugakom vratu, koji preiroka kragna nije mogla da obavije, stajala je izduena, nesimetrina glava, koja je izgledala kao odraz u krivom ogledalu. Beskonane noge i duguljasto telo davali su mu nesigurno dranje, s kojim se klatio u hodu, kao bogomoljka. Ista nesigurnost i lelujavost vladali su i njegovim duhom i milju, koji su bili suta nenost, jasnoa i poezija. Kao pravi ukleti pesnik, nesposoban da se nosi sa ivotom i njegovim problemima, upu-tao se u sve mogue poduhvate, samo zato da bi ih sve redom naputao. Pozorini reditelj, muziar, novinar, vojnik i pesnik ostao je veiti tru-badur, buntovni vagabund i lutajui vitez. Njegovo krteno ime, Hugo, ukazivalo je na hugenotsko poreklo i zaista se odlikovao vrlo jasnim,

latinskim umom. Uprkos njegovom var-ljivom smeku, od njega su dopirale samo rei odricanja ili utehe. U najuzavrelijim debatama nikada nije navaljivao sa svojim miljenjem ve se ograivao frazama kao to su to se mene tie, mislim da ili pretpostavljam.

Bio je dubok pesnik, alhemiar rei. Ideja o osnivanju Kabarea Volter bila je njegova. Bio je inicijator i reiser naih knjievnih veeri i verovatno najinven-tivniji meu naim pesnicima. Kada je saznao da sam slikar, odmah mi je pred-

loio da se ukljuim u njegov projekat i rekao mi da pozovem svoje prijatelje. I tako sam doveo Arpa, svog velikog prijatelja, i Caru, svog malog drukana. Prvi pakt o prijateljstvu sklopili smo iste veeri i tako je zapoeo na zajedniki rad.

Sve je poelo u maloj sali, s petnaest ili dvadeset stolova i binom od nekih deset kvadratnih metara, koja je mogla da primi izmeu trideset pet i pedeset gostiju. Bila je dupke puna jo od prve veeri. Predstave su se izvodile do kasno u no, to nam je donosilo mnogo nevolja s komijama, po-sle propisanog vremena zatvaranja javnih mesta.

Bilo je to stecite svih zanata. Tu su se jedni s drugima meali slikari, studenti, re-volucionari, turisti, meunarodni hohta-pleri, psihijatri, polusvet, vajari i uglaeni pijuni u potrazi za informacijama. U gu-stom dimu, usred buke koji su pravili go-vori ili neka popularna melodija, tu i tamo iskrsla bi neka udna pojava, kao impresiv-ne mongolske crte Lenjinovog lica, koje se isticalo u gomili, ili (Rudolf ) Laban, veliki plesa, s njegovom asirskom bradom.

8M A R C E L J A N C O

9

K R E A T I V N A D A D A

u devojice, odavali su nepoverljivu prirodu. Njegove male, pako-sne oi pritajenog glo-dara, svetlucale su iza naoara. A onda je, da bi zbunio poznanike, poeo da nosi monokl. U bavljenju dadom po-kazivao je, u isti mah, duh roenog organiza-

tora i policajca. Priao je kako u svom nepogreivom, neukorienom dosijeu ima kompletan popis svih aktivnosti dade, s obiljem fotografi ja i iseaka iz strane tampe. Sebe je stavljao u sredite svih zbivanja i mo-gao da izazove bilo koju eljenu reakciju, da bi onda time ponosno para-dirao. Nijedan pesnik nije bolje od njega koristio zvunost svog glasa. U tu svrhu, uvek bi zauzeo poziciju na sedamnaest metara od zida. Da bi obezbedio uspeh, svakog jutra je izgovarao molitvu, koja je glasila: Ne elim ni da znam da li je pre mene bilo ljudi. (Po Dekartu.)

Sve vreme je tekla iva razmena stavova s naom publikom. Po-nekad bi neki mladi izaao na binu da ita svoju poeziju, ponekad bi neka grupa traila da izvede koncert balalajki. Sve smo ih strpljivo pod-nosili, a onda neumoljivo nastavljali sa svojim simultanim poemama.

Jedne veeri, Cara je preturao neto po depovima i na kraju izvukao komadi papira, s kojeg je poeo da ita pesmu, tako to rei nije izgova-rao po smislu ve prema njihovom zvuku. Stvar je bila u tome da se rei spoje kao to su to radili kubisti i to je prethodilo poeziji koju je pravio Bal, koji je itao apstraktne stihove, sastavljene od slobodno izmiljenih rei, kroz kartonsku tubu. Publika je urlala, a glas o naim podvizima obiao je svet. Naterali smo nae dobre buruje da riu kao lavovi.

Jedne veeri, ispred naeg Kabarea zaustavila su se tri automobila. Zaista neoekivana invazija: desetak mladih ljudi, s nekoliko bekih profesora, dolo je da nas prouava. Ti uenici Junga i Adlera su onda izvukli svoje notese i poeli da zapisuju pojedinosti naeg sluaja. Da li smo izoidni ili samo zbijamo alu sa svima? Po zavretku programa,

Zidove su prekrivala dela savremene umetnosti, kao stalna izloba naih domaih umetnika i dela koja su nam slali nai najbolji prijatelji, Modiljani, Pikaso, Kandinski, Kle, Javljenski, Lee, Matis i drugi. I po-red beskrajnih rasprava i napora koje smo ulagali da bismo svoju publi-ku uputili u novu estetiku, bilo je teko zadrati ozbiljan izraz lica pri pogledu na komine reakcije publike, koja je odbijala da nas sledi.

Nismo se okupili zbog zabave ve da bismo uestvovali u toj atmos-feri regeneracije. Inteligencija i mladost obnovili su svoju pobunu i ide-ologiju, krepei se utenom hranom koju su im spremali pesnici i umet-nici. Bilo je to nezaboravno iskustvo, da se u to vreme opte oskudice, u nekom zabaenom kutku sveta, naete u prisustvu slobodne misli, izraza prave ljudske svesti, naspram cele jedne propale kulture.

To nikako nije bilo mesto za predah. Uprkos umetnikom karak-teru poetnog pokuaja, veina naih manifestacija bila je natopljena politikom agresivnou i gorinom, koji su, meutim, bili daleko od neprijatnog. Skoro svake veeri recitovali smo nove pesme, svirali, dr-ali predavanja, plesali sve je bilo proeto duhom protesta.

Duh pobune, u kojem je publika toliko uivala, na kraju je poneo i umetnost. U tom svetu, pola revolucionarnom, pola umetnikom, uoi velikih drutvenih prevrata, koristilo smo svako sredstvo da bismo iz gledaoca izvukli emociju i probudili interesovanje, da bismo ostali u ivom kontaktu sa sve veom publikom. Samo jedan meu nama bio je u stanju da barata tim uivanjem u obnovi i revoltu, tako to ga je stal-no osveavao raznim neoekivanim eksperimentima, punim mate.

Cara je znao kako da sve to iskoristi i dada postoji zahvaljujui nje-govoj sposobnosti da izmami reakciju i podstakne kreativni plamen. Svi mi nosimo dadu u sebi, a da toga nismo ni svesni.

Ako je Bal bio upravnik Kabarea, Cara je bio njegov strateg i kasni-je glavni propagandista. Bio je mali rastom, pesnik po vokaciji, koji je znao kako da pokrene ljude. Ali, imao je i suvie naglaenu sklonost ka ongliranju reima.

Cara i ja, koji smo delili umetnika interesovanja, bilo smo takorei drugari iz detinjstva. Bio je nervozan i vrlo nadaren, ali i vrlo ambiciozan. Njegovi fi ni maniri i osmeh pomagali su mu u ostvarivanju tih ambicija, za ta je bio spreman da plati svaku cenu. Njegovi sitni, brzi koraci, kao

10

M A R C E L J A N C O

11

K R E A T I V N A D A D A

Ali, nije sve bilo samo halabuka na-eg Kabarea i burnih veeri, s kojima smo stekli prijatelje i saradnike meu mladim duhovima irom sveta. Bilo je meu nama i nekoliko starijih pojedi-naca, ije su nam ponaanje i veze slui-li kao podrka i spona. Prvi meu njima bio je moj veliki prijatelj Arp, pesnik i likovni umetnik.2

Poreklom Alzaanin, bio je podelje-nog srca i izbegavao politike rasprave. Odmah smo prepoznali njegovu sna-nu linost i proroki duh. Kao visoki svetenik dade, na glavi je nosio veliki trougao3 i davao nam svoje blagoslove kad god bi mu se ukazala prilika. Nosio je engleska odela i cipele koje je sam

dizajnirao. Uvek je pokazivao najizuzetniji smisao za humor. Pravi pe-snik, u isti mah mistian i ulan, koji je od iscepanog papira pravio slike, uvek novih i iznenaujuih oblika i boja, zadivljujue kreacije koje su odisale organskim armom. Prvoklasan duh i najvei stvara-lac meu nama, ali i najmanje priljiv. Bilo je pravo udo kako su se kod njega ti oblici organski povezivali, a da on nije ni doticao materijal. Tim istim i savrenim delima upravljala je neka nepoznata magija: rad anela i sluaja. Priao je kako ta umetnost raste kao nokti na prstima i mi smo mu verovali.

Pisao je i divnu poeziju, koja je od svega ostalog odudarala svojim neobinim i iznenaujuim konstrukcijama, punim grotesknih ili du-hovitih asocijacija. Proao je kroz sve kole i odavno dostigao sasvim lini oblik stvaralatva, apstraktan i izuzetno ist. Njegovo proroko delo je uvek uspevalo da dopre do nas, bez mnogo teoretisanja i prie.

2 Janko i Cara su roeni 18951896 (1916. su imali 20-21 godinu), a Arp i Hugo Bal 1886 (1916, 30 godina). 3 Janko misli na frizuru koju je Arp nosio u to vreme, s kosom na elu podianom u obliku trougla.

seli smo da popijemo pie s njima i objasnili im svoj stav, nau veru u direktnu umet-nost, magijsku, organsku i kreativnu umet-nost, kao to je ona primitivna ili deja. Razmenjivali su znaajne poglede, onda se uasnuli, pobacali svoje olovke i pobegli.

A jedne druge veeri, Bal nam je pred-stavio svog prijatelja koji je upravo stigao iz Berlina: pesnika Hilzenbeka (Richard Huelsenbeck). Kao i svaki pesnik, i on je glumio blagu opavost. Imao je plavu, ra-upanu kosu i peo se na binu s tankim ta-pom u ruci, kojim je vitlao kao razbojnik. Izraajan, energian pesnik, koji je celu salu

ispunjavao svojim arom i izgovarao svoje stihove kao pogrde.

Bio je agresivan i svestan svoje snage. Imao je dranje borbenog pe-tla i ubrzo postao Carin rival. Gde god da se pojavio, iz njega je tekla poezija i zapoinjala bi bitka. Napustio nas je suvie rano, da bi utolio svoju e za putovanjima, za enama i hiljadu drugih stvari. Kod jed-nog knjiara, kokainskog zavisnika, koji je imao obiaj da spava meu svojim knjigama,1 pronaao sam Nostradamusovu knjigu Vekovi (Les Centuries, 15551568), koju smo jedne veeri naglas itali pred naim zapanjenim pesnicima. Poto su se gosti razili, sputani se bes se ra-splamsao i zapoela je opta tua. Poelo je sporom oko samog otkria, prava na korienje odreenih rei i tumaenja stihova. Ta poezija je bila mistina i vrlo sugestivna, ali njena apstraktna strana, zvuk, asoci-jacije, aliteracije to je ono to je od nje pravilo zaista novu poeziju, koja je, u krajnjoj liniji, uticala na nae pesnike. Mora da je posle neke od tih svaa Hilzenbek zapretio da e nas napustiti.

1 Johannes Hack (18861921), vlasnik antikvarne knjiare Zum Bcherwurm (Knji-ki moljac), u Banhoftrase 21, jednog od omiljenih sastajalita dadaista. Ubio se 1921. Arp ga u svojim seanjima opisuje kao morfi jumskog zavisnika. (Hans Arp, Dadaland, Unsern tglichen Traum, Die Arche, Zrich, 1955; za prevod videti stranicu Porodine biblioteke.)

12

M A R C E L J A N C O

13

K R E A T I V N A D A D A

Ono to je Pikaso poka-zao svojim kolaima, koji su se i dalje nalazili na platni-ma i bili estetski oslikani, Arp je uspevao da postigne na mnogo istiji i direktni-ji nain i sa neverovatnom snagom. Poto je odbacio sve tradicije, on je obnovio slikarsko umee. Komad tkanine, pare papira u boji, linija! Njegove nepretencio-zne slike izbacile su iz koe svaku estetiku i sve estetia-re. Kao i svaki autentini stvaralac, pred svojim delom je zaboravljao sve ostalo; i svaki put bi iz toga izlazio kao novoroen, sve, nadah-nut, ist i direktan.

Imao je hrabrosti da rizi-kuje sve, ak i sliku. Njegovo nadahnuto i magino delo otvorilo je nove horizonte u umetnosti.

Uvek uz njega, a opet skoro nevidljiva, bila je naa velika prijateljica Sofi Tojber (Sophie Taeuber-Arp, 18891943). Verovatno nikada nee-mo moi da utvrdimo koliki je bio njen udeo u Arpovom delu, kao i Arpov u njenom. esto su radili u paru, tako da imam utisak da je re o zajednikom delu.

Da li je ona bila samo muza visokog svetenika? Nikako. Svaki njen gest, svaki izraz njenog lica i duha odisali su neim vrlo osobenim. U njenim radovima, koje nije esto pokazivala, uvek je bilo novih ritmo-va, nekog iznenaujueg linog naglaska, razigranih i geometrijski sin-kopiranih izraza, kao u akordima dobrog deza, ili suzdrane i dosto-janstvene tuge dostojne amerikog bluesa.

U svom plesu bila je vrsna balerina odbacivala je svaku usiljenu gracioznost. Svojom matom, ekspresivnom snagom i prkosnim arom svojih pokreta, znala je da nagovesti karakter plesa budunosti.

Njeno delo jo nije priznato, u svom punom rasponu, kao to ni njeno pozitivno uee u aktivnostima dade nije dobilo panju koju zasluuje. Pored toga, prerana smrt joj nije dopustila da dovri svoju misiju.

Rat je besneo na sve strane. Carstva i vojske su srljali u propast. Izgledalo je da su sve pravedne ciljeve progutale sile zla. oveanstvo je patilo, a njegovi fetii ili simboli propadali su jedan za drugim. Besti-jalnost je kolala u ilama i podsticala apokaliptine vizije.

Dadu smo ve nosili u sebi, ali na potpuno drugaiji nain. Tano je da je re pronaena u Larusu i da je svoju punu snagu stekla u jednom cirikom kafeu. Cara se popeo na stolicu i proglasio sebe za vou. Sle-deeg jutra je stavio u pogon tu maineriju koja e uskoro zatutnjati po celom svetu. Kucnuo je as da se cela stvar proiri i Cara je sada sedeo vrsto u sedlu svoje dade, drvenog konjia. Veliki neuspeh kulture i njene estetike prizivao je njihovo unitenje. Poeli su da pljute dadai-stiki manifesti i pamfl eti. Svako je traio izlaz. Sve je trebalo proistiti ili unititi.

Umetnost? Ko je jo verovao u to? Dole umetnost! Zdrav razum za slepce; moral gaenje; potovanje za leeve; logika bez trunke razuma; estetika pederska posla!

Ali, umetnost? Umetnost je velika avantura, ali sigurno nije nunost. Grubo je blie istini od prefi njenog, uvreda je delotvornija od kompli-menta, smrad je pouzdaniji od parfema, nekultivisani peinski umetnici su neizmerno uzvieniji od savremenih, runo je lepe od lepog!

Ko je, zaboga, u to vreme opteg kolapsa, jo mogao da veruje u ne-prolazne vrednosti, u konzerviranu prolost, akademije, umetnike kole? Dada je iznedrila opti pokli: Umetnost je sranje!

Ismevanje dobrog ukusa i lepih manira svako je bio spreman da povede rat protiv dendizma i pedanterije, protiv svake estetike i ljiga-vaca svih vrsta.

U to vreme, dada je svuda bila u vazduhu. Jedna iskra je bila dovolj-na za veliki poar: Njujork, Amsterdam, Barselona, Berlin, Hanover, Pariz, itd. Dada je samo korigovala i proirila eksperimente koji su joj

S

o

p

h

i

e

T

a

e

u

b

e

r

,

m

a

s

k

a

i

k

o

s

t

i

m

,

M

.

J

a

n

c

o

,

1

9

1

7

.

14

M A R C E L J A N C O

15

K R E A T I V N A D A D A

prethodili. Kriticizam i neza-dovoljstvo bili su sveprisutni. Strepnja i sumnja su sve uvla-ili u svoj vrtlog.

Dosije generalnog direkto-ra inkvizicije je vidno rastao, od beleki o dadaistikim ma-nifestacijama irom sveta. Na sav glas je trubio o svojoj sla-vi i veliini, i teko onom ko bi se usudio da mu protivrei ili da baci pogled u famozni dosije. Njegovo ime bi prosto bilo izbrisano iz istorije. Posle Kabarea Volter, Cara i njegovi dobri vojnici nastavili su da povremeno zabavljaju publiku raskonim knjievnim i umet-nikim veerima, to je ubrzo zavrilo u mistifi kacijama, pre-varama i grubom sarkazmu.

Sada je sve pucalo od tih negatorskih manifestacija. U vajcarskoj je ak i publika poela da razbija starog Moloha i da stie neki ukus. Usvojila taj novi humor, te igre reima i dosetke, manje ili vie pro-duhovljeni sarkazam i grubi cinizam, koje su pokazivali umetnost i umetnici. Ali, malo pomalo se i zasitila takvih manifestacija, i mada je i dalje uivala u sarkazmu i iznenaenjima, sada je poinjala da uzvraa, tako to je pesnicima u lice bacala pokvarena jaja. Najzad, koliko dugo se moe iveti samo od skandala? Posle nekog vremena, dada je poela da traga za novom publikom.

Upravo u tom trenutku, Bal se vratio na scenu i spasio dadu, tako to je otvorio Galeriju Dada (Galerie Dada, prethodno Galerie Corray), u samom centru grada. Dadaisti su se izmirili izmeu sebe i ponovo okupili, organizovali izlobe i zajednike centre; ovog puta je tu bio i velikoduni doprinos najveih stranih umetnika, koji nisu ak-

tivno uestvovali u naem pokretu, ali koji su ipak bili njegovi simpatizeri: Kandinski, Kokoka, Jav-ljenski, nemaki ekspresi-onisti, Delone, Modiljani i italijanski futuristi.

Na jednoj od tih prired-bi, priao nam je neki sim-patini mladi i predstavio se: Rihter, Berlin. (Hans Richter) Izgledao je kao neki veliki biznismen ili sin milionera, ali ubrzo smo ga proitali. Dao je svoj dopri-nos najnovijim dadaistikim publikacijama, ali je ve oseao elju da uestvuje i u nekim pozitivnim eksperimentima, koje su nai likovni umetnici tada razraivali. Bio je revolucionarni duh, socijalista, koji je lino uestvovao u tim aktivnostima u Nemakoj i sanjao o novoj socijalnoj umetnosti. Kao vatreni i vrlo aktivni stvaralac, zadivio nas je izlobom predivnih, apstraktnih slika, koje mora da je naslikao u cugu, u prethodnih ne-koliko nedelja, budui da je u vajcarsku doao praznih ruku. Na kraju se predano posvetio aktivnostima kreativne dade, koje su za umetnost bile vane isto koliko i istke i unitavanje. Uvek iskren, hrabar i vrlo nadahnut, Rihter je brzo stekao nae poverenje.

Veliki dogaaj u Galeriji Dada bila je Kleova izloba, koju je otvo-rio na prijatelj i umetniki kritiar Jolos (Waldemar Jollos). Imala je ogroman uspeh. Kle je uo za dadu i nau galeriju. Moda je jednom nenajavljen i posetio Kabare Volter. U njegovom predivnom delu pro-nali smo potvrdu naih napora da deifrujemo duu primitivnog ove-ka, da zaronimo u nesvesne i instinktivne sile stvaranja, da otkrijemo iste i direktne kreativne izvore deje umetnosti. Ta izloba je za sve nas bila otkrivenje.

H

a

n

s

R

i

c

h

t

e

r

,

f

o

t

o

:

M

a

n

R

a

y

,

1

9

2

8

.

P

l

a

k

a

t

,

M

.

J

a

n

c

o

,

1

9

1

7

.

16

M A R C E L J A N C O

17

K R E A T I V N A D A D A

Njegove male slike iz tog perioda nosile su nazive pesama. Smatrali smo ga za starijeg bra-ta, ali njegovo zdravlje i ukus nisu mu dozvolili da ostane s nama.

Kle je bio skromna osoba. Bio je srednje vi-sine i tamnog tena, kao neki junjak. Lice mu je

bilo uokvireno crnom bradom, ali je opet izgledao kao veliko dete. Nije mnogo priao i retko se pojavljivao meu nama.

Uzimao bi uea u svim naim pozitivnim eksperimentima, ali nestajao bi im bi dada poprimila svoje groteskno lice. Bio je spreman da s nama razmenjuje radove, ali kada su ga, ubrzo posle izlobe, po-zvali u Vajmar (Bauhaus), da tamo radi kao profesor, napustio nas je. Nikada ga vie nisam video.4 Iako se njegovo uee u dadaizmu svo-di na jednu izlobu radova, koje je napravio van dadaistikog kruga, i uprkos njegovoj averziji prema bunim i negatorskim dadaistikim manifestacijama, mnogi kritiari i pisci mu s pravom dodeljuju mesto u dadaistikom pokretu.

Njegova briljantna umetnost, matovita i poetska, puna spontano-sti, naivnosti i sveine, ne pripada vie kubizmu, kao ni ekspresionizmu ili futurizmu. Njegova raskona mata i slobodni poetski duh svedoe o njegovoj bliskosti s dadaizmom, tanije, s kreativnim dadaizmom.

Rat se bliio kraju. U nedostatku boraca, komandant Cara je naredio povlaenje. irom sveta, nova dadaistika plemena traila su vou.

4 Izloba Kleovih slika u Galeriji Dada bila je otvorena 1. IV 1917 (prema Balo-vom dnevniku), a Kle je u Vajmar otiao tek 1921, tako da su se njegovi povreme-ni kontakti s dadaistima tada prekinuli verovatno iz drugih razloga. Nije bilo ni-kakvih sukoba, naprotiv, odnos je uvek bio srdaan, a Kle je pratio aktivnosti dade sve do 1919, moda i kasnije, o emu svedoe njegovi dnevnici i prepiska iz tog perioda.

Cara je znao kako da od drsko-sti i mistifi kacije napravi umet-nost. Postao je poznat kao majstor dosetke i kalambura, to je svuda bilo vrlo traeno. Meutim, nje-govo insistiranje da na taj nain stekne slavu, otuilo je mnoge umetnike od dadaizma.

Nema sumnje da je dada u po-etku imala korisnu ulogu, kao sredstvo za ienje, ali neki meu nama su uskoro osetili potrebu za novim eksperimentima i bacili se na posao. Ukazala se potreba za novim, izmiriteljskim stavom, u skladu s naim kreativnim vie-njem dade.

U tom trenutku dada dobija pojaanje u liku Vikinga Egelinga

(Eggeling), koji je doao iz Tiina, zajedno sa svojom enom (Marion Klein). Fanatino je verovao u umetnost i njenu drutvenu ulogu.

Viking Egeling je imao lice mislioca. Posle mnogo godina prouava-nja i istraivanja isto likovnih umetnosti, povukao se u vajcarsku, da bi uradio svoj prvi apstraktni fi lm i proverio svoju teoriju o likovnom kontrapunktu.5

Film je u likovnu umetnost uveo faktor vremena, dok je oseaj za ritam postao merljiva stavka u komponovanju pokretnih slika. Cele noi je provodio crtajui na stotine velikih listova, koji su formirali svitu, stalno ih ispravljajui, u skladu sa zakonima kontrapunkta, zato to je hteo da sve bude isto kao muzika.

Poto mu je sav novac otiao na ostvarenje fi lmskog projekta, bio je veoma siromaan, ali i veoma dostojanstven. Cele dane je lutao u potrazi

5 Ili plastikom kontrapunktu, prema Ranku Munitiu, iz Estetika animacije, Filmski centar Srbije, 2007 (prvo izdanje, Univerzitet umetnosti u Beogradu i Filmoteka 16, Zagreb, 1982), str. 165.

P

a

u

l

K

l

e

e

,

a

u

t

o

p

o

r

t

r

e

t

,

1

9

1

1

.

18

M A R C E L J A N C O

19

K R E A T I V N A D A D A

je dunost da upravljamo tokovima, da podarimo izraz eljama i okupimo razjedinjene snage.(Potpisnici: Arp, Eggeling, Janco, Richter, Giacometti, Bauma-nn, itd.)6

Kao to nekada dadaistiki pisci presadili kubistike kolae u svo-ju poeziju, tako su sada i likovni umetnici, na osnovu nesporazuma i pod uticajem ideje o sticanju slave pomou skandala, poeli da uvode taj knjievni metod u svoju umetnost. Nai radikalni umetnici su se tome estoko suprotstavljali.

I dok su u nemakom Rajhstagu grmeli protiv dade, dok se na izlo-bama Mona Liza s brkovima prikazivala kao umetniko delo, zajedno sa uokvirenim pisoarom i drugim ready made,7 dadaistiki radikali su svoje eksperimente izvodili u tiini.

Poto je Galerija Dada zatvorila svoja vrata, pokuali smo da ostva-rimo svoje ideje. Danas, posle trideset sedma godina, ti preliminarni idealni uslovi nove umetnosti jo nisu ostvareni:

Apstraktna umetnost je umetnost bratstva. Da bi se vratio ivotu, likovni umetnik mora da postane majstor

zanatlija. Odbijanje kompromisa izmeu umetnikog dela i trgovine

(umetnik ne bi trebalo da stvara trinu vrednost). Nova, obnovljena arhitektura, mora da stvori sintezu likovnih

umetnosti. Likovne umetnosti slikarstvo, vajarstvo, reljefi moraju se

oblikovati tako da se ugrade u arhitektonski zid. Poduavanje umetnosti mora se prilagoditi principima slobod-

nog razvoja uenika, koji moraju nauiti kako da otkriju sami sebe. Treba se nauiti grupnom, kolektivnom, ak i anonimnom radu,

koji uveava snagu i smanjuje oholost.

6 Ovaj manifest je objavljen u Zrcher Post, 3. maja 1919, a kompletan spisak potpisnika glasi: Janco, Arp, (Fritz) Baumann, Eggeling, (Augusto) Giacometti, Hennings, (Walter) Helbig, (Otto) Morach, Richter. 7 Aluzija na Diana (Marcel Duchamp).

za poslom, samo zato da bi svoje besane noi mogao da posveti tom ogromnom radu. Egelingovi su bili veoma asketski par i vodili teak i-vot. Ishrana im se sastojala iskljuivo od oraha, koje su nosili u depovi-ma i stalno ih krckali. Nisu imali ni dom, ni decu, a svoje duge veeri su provodili u razgovorima o budunosti umetnosti u novom drutvu.

Od pre nekog vremena, u taboru dadaistikih likovnih umetnika dolo je do razmimoilaenja. Nismo se vie slagali o znaenju dadaizma, a nesporazumi su poeli da se pogoravaju. U periodu od 19171920, nae izlobe su poele da registruju nove ideje.

Dada je za nas odavno poprimila pozitivno znaenje: od polazne ta-ke, tabule rase dejeg brbljanja, doli smo do stvaranja novog likovnog jezika. Pored toga, dada je za nas bila afi rmacija sila nesvesnog, organskog stvaranja, koje raste kao nokti na prstima, kako je to rekao Arp.

Sa objavljivanjem publikacije Cirih 1919 (Zrich 1919), naa grupa je proglasila nezavisnost. Sebe smo nazvali radikalnim dadama, zato to smo imali program i ve objavili manifest, koji je naiao na dobar prijem. Glasio je ovako:

Da bi se donele odluke o irokom rasponu injenica, mora se imati jasna i povezana vizija. U duhovnom i materijalnom smislu, mi zahtevamo svoja prava: mi, umetnici, kao sutin-ski deo kulture, elimo da uestvujemo u ideolokoj evoluciji drutva, elimo da ivimo u tom drutvu, kao sastavni deo sa-mog njegovog ivota i da delimo sve njegove odgovornosti. Na ovaj nain objavljujemo da su umetniki zakoni naeg doba ve formulisani, u optim crtama. Duh apstraktne umetnosti pred-stavlja ogromno proirenje ljudskog oseanja slobode. Veruje-mo u bratsku umetnost: to je nova misija umetnosti u drutvu. Umetnost zahteva jasnou, ona mora sluiti formiranju novog oveka. On mora pripadati svima, bez klasnih razlika. elimo da okupimo svesne kreativne snage svakog pojedinca, da mu po-mognemo da ispuni svoju misiju, za zajedniko dobro. Borimo se protiv nedostatka sistema, zato to on unitava nae snage. Na glavni cilj je stvaranje duhovne osnove spoznaje, koja bi sluila svim ljudima. To je naa dunost. Takav rad prua ljudi-ma najvei stepen vitalnosti. Moramo preuzeti inicijativu. Naa

20

M A R C E L J A N C O

21

K R E A T I V N A D A D A

Dada traje. Ne toliko zbog eksperime-nata i knjievnih ekscesa koji su vodili ka pojavi nadrealizma, koliko zbog ostvare-nja prorokog duha, kao u delima Arpa, poeziji i slikarstvu Paula Klea, seriji ivo-pisnih ilustracija Hansa Rihtera, Egelingo-vim i Rihterovim apstraktnim fi lmovima, naim pokuajima s muralima i apstrak-tnim reljefi ma, i predivnim tapiserijama Sofi Tojber.

Dada nije bila ala ve promena orijen-tacije, koja je otvorila nove duhovne ho-rizonte. Ona traje i trajae, sve dok duh negacije nosi u sebi klicu budunosti.

1957.

Pod imenom Novi ivot (Das Neue Leben), ova grupa kreativnih dadaista iz vajcarske je radila, izlagala i razvijala se do 1922.8

Ono to nam i dalje nedostaje je velika rasprava o duhu dade, koji nam je podario posebnu mentalnu klimu, verovanje u istotu umetno-sti, u njene duboke nesvesne izvore.9 Dok je zapanjivala i mistifi kovala, dada je u isto vreme uspevala da stvara istu poeziju. Dok je ruila, dada je u svojoj poslednjoj, pozitivnoj fazi u isti mah eksperimentisala i pruala umetnicima temelje nove drutvene estetike. To je pitanje koje jo eka na svoje razreenje.

8 Pored potpisnika Manifesta, tu grupu ili krug umetnika, uglavnom iz Ciriha, Berna i Bazela, koji su, pod uticajem novog revolucionarnog duha, teili drugaijoj ulozi umetnosti u drutvu, inili su i Oscar Lthy, Ernst Kissling i Arthur Segal. Oigledan je i uticaj Arpovih razmiljanja iz tog vremena, koji je bio nadahnut kolektivnim i anonimnim radom srednjovekovnih graditelja katedrala. (Videti iz-bor Arpovih tekstova.) Takoe, u aprilu 1919, Hans Rihter je otiao u Minhen, da bi se pridruio ustanku i uestvovao u radu Akcionog komiteta revolucionarnih umetnika. To telo je neto ranije inicirao Gustav Landauer, koji je vodio Narodni komesarijat za narodno prosvetljenje, kao izvrni organ nove kulturne politike. Rihter je ubrzo postao predsednik Komiteta, a tokom aprila pridruio mu se i Viking Egeling. Sve to je uticalo i na orijentaciju kreativnih dadaista i pro-dubljivalo jaz sa Tristanom Carom. iri uvid u Carine tekstove i stavove svedoi da njegov nihilizam nije bio samo lakrdijaki i samoreklamerski, kao to se esto navodi, ali Cara sigurno nije mogao da se prepozna u formulacijama u kojima se govorilo o dunosti, drutvenoj odgovornosti ili borbi protiv nedostatka siste-ma. Opet, i sam je doprineo publikacijama tog neformalnog krila dade, a svoje najubedljivije predavanje o dadi odrao je 1922, u Vajmaru, meu umetnicima iz Bauhausa (Conference sur dada, 1922, Merz n. 7, 1924). I pored nekih zajednikih aktivnosti (izlobe, predavanja, debate), grupa Neue Leben nikada nije zaivela kao vrsta celina, ali njene aktivnosti iz perioda 19181920 (odnosno, do 1922, kako navodi Janko, koji tada naputa Cirih), svedoe o eksperimentima, razmi-ljanjima i linijama sukoba na neto irem planu. Ta otvorenost za eksperimente objanjava i neke naizgled neoekivane spojeve, kao to je saradnja izmeu nekih dadaista i konstruktivista (dadaisti Arp, Hausman i viters, koji su saraivali sa Lisickim, ili Teo van Dusburg, kao stalna, iva spona izmeu dadaista i kon-struktivista). Eksperiment i direktna lina saradnja imali su prevagu kad krutim stilskim i ideolokim podelama. 9 U engleskoj verziji govori se o verovanju u ovekovu istotu i umetnost koja izvire iz dubina nesvesnog. DADA 13, ilustracije, M. Janco, 19171918.

22

M A R C E L J A N C O

23

K R E A T I V N A D A D A

DADA u dve brzine

Marcel Janco, Dada deux vitesses, tekst napisan povodom pedeseto-godinjice dade i velike retrospektive prireene u Kunsthaus, Zrich (od 8. X 17. XI 1966) i Muse national dart moderne, Paris (od 30. XI 1966 30. I 1967).

Katalog izlobe (na nemakom i francuskom): Dada. Ausstellung zum 50-jhrigen Jubilam, Kunsthaus, Zrich, 8. Oktober bis 17. November 1966. Exposition commmorative du cinquantenaire, Muse national dart moder-ne, Paris, 30 novembre 1966 30 janvier 1967.

Izvor : Marcel Janco, Dada a Two Speeds, Dadas on Art, ed. Lucy R. Lip-pard, Dover Pubications, New York, 2007 (1971), str. 3638.

1916.

Izgubili smo poverenje u nau kulturu. Sve je trebalo unititi. Hte-li smo da poemo od tabule rase. U Kabareu Volter smo poeli da o-kiramo buroaziju, da unitavamo njenu ideju o umetnosti, napadamo zdrav razum, javno mnjenje, obrazovanje, institucije, muzeje, dobar ukus, ukratko, ceo postojei poredak.

To je bilo kao stvoreno za pisce. Oni su se izraavali kroz svoja dela, manifeste, poeziju, a provokacije i uvrede pljutale su sa svih strana. Smelo su izazivali one koji su dolazili da ih sluaju, a da bi bili jo zani-mljiviji, predstavljali su se kao nihilisti i tvrdili kako je umetnost mrtva i da je dada samo ala. Bili su tako mladi i moderni, tako privlani i novi! Za nas likovne umetnike, sve nije bilo tako prosto. Nismo bili u njihovoj poziciji i nismo uvek uestvovali u tim negativnim i ponekad opasnim javnim demonstracijama.10 Takoe, za nas je to bila literatura. Jalovo

10 Janko ovde naglo pojednostavljuje sliku i pravi suvie grubu podelu meu dada-istima. Upravo on je uestvovao u doslovno svim najurnebesnijim predstavama u Kabaeru Volter, naroito u izvoenju simultanih poema. Istina, njegovo uee u

M. Janco, maska, c. 19171918.

24

M A R C E L J A N C O

25

D A D A U D V E B R Z I N E

izraz. Umetnost se raala, kao to nokti niu na prstima, kako je to govorio Arp.

19191920.

Hilzenbek nas je napustio i otiao u Berlin (1917), Bal je otiao u Tii-no (prvo 1916, zatim 1917), a onda je i Cara otiao u Pariz (1920). Mi smo ostali, budui da su se nai putevi ve neko vreme razilazili. Nai isto dadaistiki eksperimenti su se nastavili, a spremali smo se da objavimo i manifest radikala, koji su potpisali dadaistiki likovni umetnici, slikari i vajari Arp, Bauman (Fritz Baumann), Egeling, akometi (Augusto Giacometti, stric Alberta akometija), Helbig (Walter Helbig), Janko, Morah (Otto Morach), Rihter koji je izraavao na pozitivan odnos prema ivotu i drutvu (Zrich 1919). U isto vreme smo osnovali grupu Novi ivot (Das Neue Leben), koja je bila otvorena za sve progresivne snage u zemlji, i prireivali izlobe, predavanja i druge javne demon-stracije, u gradovima irom vajcarske. Ali, dada je svuda bila smatrana za ludilo, agresivnost, poremeenost i nihilizam, zato to je, gde god da je buknula, u najrazliitijim sredinama i mestima, zapoinjala sa istom proiujuom i skandalizujuom silinom, u nastojanju da spali prolost i otvori nove kreativne puteve. To duhovno nasilje iz prve faze, koju nazi-vam negativnom brzinom, esto je ostajalo u istom stanju, ne uspevajui da pronae dovoljno plodno tle, na kojem bi moglo da se razvije u neto pozitivno, kao to je to bio sluaj u Cirihu. Taj stav dade se urezao u duhove i ostavio trag koji se ne moe izbrisati. Ali, pozitivna strana dade, koja je raala plodove, ostala je nepoznata. To je razlog zato su ljudi danas iznenaeni kada otkriju da najbolji meu dadama, kao an Arp, deluju kao najmanje dadaistiki. Arpova smirena priroda, njegova vedra umetnost, njegova poezija bez gorine, agresivnosti ili nihilizma, nisu ka-rakteristini za dadu. Takoe, kada se pogleda opus dade, primeuje se da veina likovnih umetnika kao to su Arp, Tojber, viters, Rihter, Ernst, Egeling, Janko i drugi nije koristila metode negativne dade i da su postali najznaajniji umetnici svoje generacije.

Znaaj ove retrospektivne izlobe lei u injenici da se danas, posle pedeset godina, dve dade, negativna i pozitivna, mogu predstaviti na najobjektivniji mogui nain, u svim njihovim fazama i stanjima. Tako

brbljanje, iracionalni napadi. To se neprekidno ponavljalo, bez logike, i postalo povrno i isprazno, kao cirkus.

1917.

Sve manje zainteresovani, udaljili smo se od literature. Na nihili-zam, koji je vreao umetnost, bio je usmeren na galerije i pisanje uvoda za nae kataloge. Niko od onih koji su proglasili smrt umetnosti nije nas napustio, kao to je to uradio Rembo.

Nai stavovi su se promenili.Otili smo dalje od prve brzine, one negativne. Arpa, Tojber, Rihte-

ra, Egelinga i mene nije zanimao skandal. Nai eksperimenti, na novi izraajni stil, otkrie automatizma i igre sluaja, naa vera u snagu na-gona i nesvesnog u umetnosti, dali su nam novo samopouzdanje. Sama re dada za nas je poprimila novo znaenje, kao sinonim za neto isto, deje, direktno, iskonsko.

1918.

Posle izlaganja naih kolaa, papiers dchirs (kolai od iscepane har-tije), tapiserija, duboreza, oslikanih i gipsanih reljefa, slika-rolni, ap-straktnih skulptura, poeli smo da vidimo bolje; na horizontu se poja-vilo novo sunce. Na osnovu razumevanja praistorijske umetnosti, deje umetnosti, primitivne umetnosti, narodne umetnosti, posle mnogih noi provedenih u dugakim raspravama o apstraktnoj umetnosti, doli smo do zakljuka da je krstaki pohod na Obeanu zemlju kreativnosti najvanije otkrie dade.

1919.

Za nas, dada vie nije bila protiv svega i svaega. Otili smo dalje od negacije i nisu nam vie bili potrebni agresivnost i skandal da bismo sledili svoj pozitivni kurs. Svoju smelost smo preneli u svoja dela i pronali novo znaenje umetnosti u drutvu. Naglasili smo kreativne vrednosti, slobodu u umetnosti, sveinu i vitalnost nesvesnog, direktan

kasnijim zbivanjima, posle zatvaranja Kabarea (polovina 1916) i izmetanja dada-istikih aktivnosti na druga mesta i u druge forme, bilo je mnogo diskretnije.

26

M A R C E L J A N C O

27

K R E A T I V N A D A D A

moemo proceniti pravu vrednost negativne, knjievne dade, uporedo s prorokim ostvarenjima pozitivne dade, koja je za umetnost otvo-rila nove puteve, na koje se, ako nita drugo, umetnika kreativnost oslanja i danas.

1966.

M. Janco, Cabaret Voltaire, 1916.

M. Janco, plakat za Osmo vee DADE, na kojem je Cara predstavio svoj Manifest dade 1918. Cirih, 29. VII 1918.