KULTURNO PROPAGANDNI KOMPLET BR. 101, GOD. IV, BEOGRAD, UTORAK, 27. JUL 2010.

Redakcija: Milo{ @ivanovi}, Sa{a Ili}, Tomislav Markovi}, Sa{a ]iri}; Font Mechanical: Marko Milankovi}; E-mail: betonŸdanas.rs, redakcijaŸelektrobeton.net; www.elektrobeton.net; Slede}i broj izlazi 17. avgusta

I BETON BR. 101 DANAS, Utorak, 27. jul 2010.

MIXERPi{e: Nermin Sarajli}

O DISKRETNOM VILAJETSKOM SVJETLU

Cvrkut o dvosmislenosti bosanskog duha koji titra izme|u fre-

kvencija o njegovoj dobroti i ~istoj izmi{ljotini svejednako bu{i,

bezbolno katkad, u{i, obraze i jezik: za piercing od neplemenita

metala, a za koji bi i biha}ki umjetnik Nesim Tahirovi} koji neu-

morno traga za sinkreti~kim amalgamom kri`a, krsta, zvijezde i

polumjeseca, da po strani ostavimo Davidovu zvijezdu, te{ko iz-

na{ao upe~atljivo, opstojivo i vjerodostojno rje{enje. Rebusu sve

manje, a sve vi{e dijagnozi, bli`i je Zoran Predin koji je jo{ davne

1987. opjevao {epurenja mravojeda i kacigara, sune}enih i neo-

brezanih. Iz tih visuljaka, ~e{}e na {est sati, no na ta~no u pod-

ne, puca bosanska identitetna perspektiva, i mu~no i mutno ta-

la~ka naslje|a zadnjih par decenija u kojima se zgru{ala predrat-

na, ratna i poratna sudbina zemlje i njenih stanovnika, uklije{te-

nih na brdovitu Balkanu. Kao da se eksperimentira trampom fik-

cijsko-fakcijskih utvara, kako mitskih, tako realnih, sevdahom i

dertom no{enih refrenom pro|oh Bosnom kroz gradove. Za po-

sljedicu u lubanjama zato~enika nepremostivih, nacionalnih pre-

vashodno, nesporazuma nagradno odzvanja Miljkovi}eva poet-

ska dilema: je li istinito ono {to je stvarno ili samo vlada. Vrag }e

ga znati, prije no bog, mada se drugom revnije bigotski zavjetu-

ju na svakom koraku. U jednoj pripovijetci pod nazivom „Slu~aj“

i sam sam isku{avao mogu}nost da ulovim to rastrojstvo karama-

zovski pre{iroke bosanske ljudine. Naime, neuvijeno si`e pri~a o

o~ajniku koji je poludio od iznuruju}e nacionalne nesanice pa mu

se dan raspukao na tri ~asovne zone – osam sati je Hrvat, osam

Srbin, osam Bo{njak. I jadni~ak bi rado zaspao, al’ u ~ijoj smjeni?

I da ga trnci ne prolaze od straha {ta }e mu preostala dvojica smi-

sliti dok on bezbri`no hr~e. Mada gologuz, dijametralno suprot-

no, dakle, od narodne umotvorine i preporuke carpe diem: ko ima

– ima, ko nema nek’ drijema.

Vjerovatno srodni, iskustveno intuitivni flashovi naveli su An-

dri}a da zalogajem epilo{ke rezigniranosti nahrani svog Musta-fu Mad`ara koji mrmlja sebi u njedra, mi s njim sjetno verglamo

mantru, kako se nakotilo gada i kr{tena i nekr{tena. O~ito je po

srijedi mána, karakteristi~no nasu{na, vilajetskih sfera. I Cr-

njanski je, s istih razloga, davne 1929., s po~etka velike recesi-

je, na zadano gonetanje nobelovca: jedan Rus – ni{ta, dva Rusa

– bomba, tri Rusa – revolucija, sentenciozno sro~io munjevit od-

govor: jedan Srbin – gusle, dva Srbina – bra}a, tri Srbina – p....

materina. Tako su }askali „dok svet prolazi“. Selimovi} se opet

i{~u|avao jo{ za drugog svjetskog rata ovda{njim uobi~ajenim

razbojni~kim napjevima o „no`u krvavijeh kora“, ne odlu~iv{i se

ko se od koga u~io zavijanju, kurjaci od zlotvora ili obratno...

Smrt je autora Dervi{a po{tedjela da ~uje kako je monstruozni

refren karnevalski izrastao u sumanuti adet i reprizirao se pra-

vim pravcatim zlo~ina~ko-sadisti~kim {lagerima. Krle`a pak pro-

nicljivo ubita~no je opomenuo, zaludu bez dvojbe, kako je ov-

da{njim avlijama, etnicima i uskome{ama lak{e razoriti planin-

ske gromade i vijence, no razbiti grdosije od mitova vjere, krvi i

tla. A s ovu stranu Drine, Save i Une pogotovu, i dan danas pa-

parazzi mentalnih krajolika osta}e zapanjeni uhva}enim kadro-

vima veli~anstvene zapu{tenosti i zadrtosti.

AROMATI^NA TERAPIJANek nas terapeutski ispomognu ove naoko drske digresije u te-

gobnu ba{tinu, kamo sre}e samo knji`evnu, ~iji traumatizirani

protagonisti su i etno-konfesionalni lakrdija{i i njihovo bira~ko

truplo, za relaksiranije dane i no}i u kojima valja prebroditi i iz-

deverati predizborni revival pogibeljnih, uskrslih aveti, „netom“

protutnjale klanice i njenih nesahranjenih posljedica. Pa ukoli-

ko se okorjeli ateist, nestrpljiv odva`i zavapiti bogu, potvrdom

na u{ima, na [najderovom vapaj-fonu, da ga sa~uva srpskog ju-

na{tva i hrvatske kulture, pametno bi mu bilo obavezno domet-

nuti i muslimanskog merhameta. Jer to je nesumnjivo puno slje-

dovanje paket-aran`mana koji mu se dosad

sru~ivao i obijao o lakomislenu glavu, tikvu

koja je pregalantno ustupala povjerenje i po-

klanjala mandate ~istim idiotima i imbecili-

ma, trpaju}i samu sebe u torbu. Hajd’ da ne

pretjerujemo, onda su glavurde ugurane u

~ekaonice za Evropu, ili pak u kontejnere. Ta-

ko predvidljivi nepromi{ljeni kapriciozni ge-

stovi, izmanipulirane Bosance i Hercegovce

preobra`avaju u gotovo nepopravljive kocka-

re sa zdravim razumom, zdravljem, vlastitom

pa i jo{ nero|enom djecom... U intermezzu,

od izbora do izbora, dok ne provale da su po-

novno „zijanili“ zihera{ku opkladu, uglav-

nom se {opaju doslovnim i simboli~nim tras-

hom, egzistencijalnim improvizacijama i me-

dijski posredovanim ki~em, da kol’ko-tol’ko

„razrahate“ namu~ene du{e i tijela.

Eto kako epizodno poredane do~arano stoje

stvari u bosanskom loncu, politi~kom i kultu-

rolo{kom, koji je neosnovano hvalisavo raz-

lajan o svojim jedinstvenim miro|ijama za to-

bo`e autenti~no zapapren melting pot. U ka-

raoke duet-izvedbi direktora SFF-a Mire Puri-

vatre i reisa Mustafe Ceri}a popularnog hita

„Lijevo-desno, tijesno mi Sarajevo“, prvi kao

Dino Merlin je simptomati~no kompromisno

izvr{io Mata Hari ovim drugim: u {eher-jeru-

zalemu ovogodi{nji 16. regionalni filmski fe-

stival pada izme|u 23. i 30. {abana, i ta-

kvim/vaktija zavidnog programa unaprijed je

obznanjena fan-d`ematlijama, ~ime je eku-

menskim potezom spjevano za du{u sekular-

nim vrijednostima. Na istoj smotri U fokusupredvi|ena je revijalna projekcija ostvarenja Jasmile @bani} „Na

putu“, koje „suptilno“ penetrira u autisti~no-delikatni svijet ve-

habija. Otklonimo zabune, radi se o melodrami koja se usput ob-

ru{ila na predrasude o lakosanim sleeperima – ina~e zagri`enim

poklonicima ZZ-Topa. Barem tako je kura`na rediteljka povu~e-

nom berberski rafiniranom analogijom pobrisala ujedno i tre-

mendum o~ekivanja publike u pretpremijernim kampanjskim in-

tervjuima, gdje je ina~e kontraverznu razliku svela na onu izme-

|u svijeta hackera i fundamentalista s lookom Denisa Russosa

MIXERNermin Sarajli}: O diskretnom vilajetskom svijetlu

CEMENTJasna Dimitrijevi}: Leposava s druge strane {ahta

[TRAFTAMilan \or|evi}: Pisci, fa{izam, politika

ARMATURAErna Muri}: Identiteti i ko~nice

VREME SMRTI I RAZONODEPredrag Luci}: Kosovo je putokaz za Srpsku

BLOK BR. VLazar Bodro`a: Avanture zeca Milorada (6)

Foto

graf

ije u

bro

ju: M

ilica

Jov

anov

i}

IIBETON BR. 101 DANAS, Utorak, 27. jul 2010.

ili Sandokana. I to tako, da ni bri`no dje~a~ki }osavi Leon Lu-

~ev, koji je odglumio glavni lik, poslije sabla`njivog teroristi~-

kog ~ina, napada na bugojansku policijsku stanicu – medvje|e

medijski uslu`nog trailera @bani}kinom uratku - ne}e pobrati,

ni kao ovogodi{nji ~lan `irija, bog zna kakve predramazanske

simpatije.

E, da, autori~in intrigantni motiv da bezrezervno i smjelo uko-

ra~i u lavirint-enklavu opskurno posve}enih Allahu krije se, po

njenom priznanju, u grubo neotesanoj, litota je izjedena, ~inje-

nici {to je nekom prilikom kao profinjeni kafir do`ivjela i otrpje-

la du{evni bol kad se jedan od fanatika, budi bog s nama, s nji-

ma prije i vi{e, odbio s njom rukovati. Odista hvale i pa`nje sva-

kako vrijedna pobuda.

PIRAMIDE GROBNICE ^UDANa put!, ka unutra{njosti. Pola sata vo`nje do bosanske doline

kraljeva – Visokog. Suvenir-vic prodaju nam, „serbez“ kupuje-

mo, dvojica klinaca. Prvo deri{te postavlja zadatak: De napi{islikovnim pismom ‘Semir Osmanagi} je prepotentan’. Drugi se ~e-

{ka i prije no {to }e se prihvatiti klesanja na tek taze otkopanoj

plo~i, {eretski zapitkuje: Kako se pi{e prepotentan? S dva il’ trikurca? Potaman buket za bosanskog Amenhotepa i blama`u ko-

ju je pribavio spektakularnim otkri}em bosanskih piramida. Sa-

linas Price, u zaborav utonuli meksi~ki opsjenar, o~ito da nije

Trojom u Gabeli potro{io domicilne zalihe sitno{i}ard`ijskih slje-

parija, lakomosti i gramzivosti. Samo ih je pomenuti kauboj in-

kasirao. Stoga odve} ne ~ude redovna, masovna, hodo~asni~ka

mamurna opijanja nazovi-gra|ana neopaganskim kultovima

Svetog Ive u avnojevskom, crvenom od stida valjda, Jajcu i zele-

nom od jeda, Pruscu, odnosno Ajvatovici. Kasabe i varo{ice su

se ina~e ubile za svetkovine sistematskog retradiranja, mada

smo anagramom bli`i istini – retardiranja i dru{tva i pojedinca.

Do bal~aka! Primjera radi, ovaj posljednji etno-konfesionalni

happening, 500-ti po redu, u recesijski izgovorenoj godini ~ak

je, vjerovali ili ne, u zemlji rasporenoj demagogijom i bijedom,

korupcijom i kriminalom, bahato i osiono prerastao u gotovo

jednomjese~ni festival.

Kamo sad da nas povede virtualni vodi~ koridorom 5-C, bosan-

skim Skadrom na Bojani? Da bacamo nuts and peanuts, zasolje-

ne sa`aljenjem, gugutavim penzionerima? Da dilamo besplatan

extasy generacijama nezaposlenih na nekom humanitarnom

koncertu? Da tragom bajatog oglasa posjetimo {a{avog popa-

zajebanta koji je u Donjem Vakufu skoro prije dekadu, prodavao

pravoslavni hram, a sve za konto i ljubav kakva so~no burleskna

dokumentarca: Gdje su, {to rade? Da pomno, znati`eljno jedva,

pratimo razvoj i rasplet potapanja Gospe iz Me|ugorja u vati-

kansku „carsku vodicu“? Te{ko da i{ta vi{e od pobrojanog sne-

veseljuje, pla{i, ljuti, zabrinjava, podbada, iznena|uje ili zasmi-

java oguglale „prosjake za jo{ ve}a uskra}ivanja“ – nekada{nje

gra|ane, potpuno bankrotirana dostojanstva i dibidus razba{ti-

njenih prava i sloboda. Bilo koja, ispada, poni`vaju}a, neuku-

sna ili nesno{ljiva nebuloza tek {to se detektira, potisne i nad-

ma{i je novonikla.

U~estalost i grotesknost apsurdnih politi~ko-socijalnih sitcomai dramoleta koje uglavnom generiraju etnokonfesionalne kva-

zielite zapravo i cilja na to da onesposobi i pasivizira famozne

ciljane grupe i dovede ih do stadija da servirane manipulacije

uzimaju zdravo za gotovo. Da dulje rone u njima, nego {to su ka-

dri misliti i analiti~no ih prozrijeti, a nekmoli prepoznati sindro-

me grozne vlastodr`a~ke perverzije. Na svakom pedlju natrule

scene: od pseudodemokratskim procedurama plja~ka{ki prove-

dene privatizacije do bolesna cjepidla~kog poigravanja vitalnim

nacionalnim interesom. Od sukcesijske trakavice oko ex-yu imo-

vine do bestidnog tretmana zdravstva, {kolstva i socijalne za-

{tite. Ili servilne izdaje i rasprodaje javnih dobara kolonizator-

ski bezdu{nim koncesionarima.

KLISTIR ZA KATARZUNaprosto obno}, ~udovi{nom alhemijom pretvaranja dru{tve-

nog u dr`avno vlasni{tvo, i{~ezle su velike firme poput sarajev-

skih Energoinvesta, Unisa i Feroelektra, zeni~ke @eljezare i Vatro-stalne, zvorni~ke Glinice, zavidovi}ke Krivaje, brodske Rafinerije,

velikokladu{kog Agrokomerca, mostarskog Sokola i cijelih poro-

dica sitnih na nih oslonjenih. U dje~ije vrti}e i {kole provalio je

{ovinizam prestravljuju}i i raspame}uju}i djecu vulgarnim fan-

tazmagorijama raja i pakla, ekspresno instaliraju}i ovaj drugi.

Kvarni, snala`ljivi mediokriteti, prodav{i svoju jeftino, „tu{e“ i

tu|u ko`u. Na sve ̀ ivo, nerijetko i mrtvo, lupaju}i patriotski ̀ ig

halal-mesa. A upravo tom skadalozno{}u hulja trorogog patri-

otizma tove se i mediji podvaljuju}i svojim pretplatnicima klistir

za katarzu. Cvatu tako|er dvije {kole pod jednim krovom – pa-

tent cini~ne tolerancije, u kojima jedni vaze, drugi pervaze. Ru-

ku pod ruku procesijski teturaju analfabeti i polupismeni s ma-

gistrima i doktorima privatnih univerziteta tako da svim onim

avanturistima koji jo{ ne znaju kud se zapravo ide – srlja, pra-

vodobno mogu {apnuti: u p. materinu. Iz perfidno otrovanog

jezika skloni su da izvla~e rekoncilijacijski serum. Kontaminira-

nu komunikaciju {kope politi~kom korektno{}u. Prepredenim iz-

umima {ovinisti~kih bagri nebo je granica. TV-radovanijade,

skaredni odlomci su|enja u Hagu valja da opasulje neodlu~ne,

sumnjala dozovu pameti, a ludom nadom zaobadane u{troje. I

te kako to znaju iskoristiti spin-veterinari svojih stada. Zaklinju

se kako su im najpouzdaniji korektivi kormilarenja bosanskim

splavom isto~no i zapadno susjedna prijetnja kao i dovoljan raz-

log za neupitne zaruke s podozrenjem i snishodljivo{}u. Budu}-

nost budno carine pedantnim ar{inima ionako izmrcvareno re-

vidirana, uglavnom ma~na naslje|a.

Pitanje dana: Bosna je od devedesetih godina proteklog vije-

ka ozbiljno i te{ko bolesna. Svi koji misle tako pozivom na broj

... potvr|uju taj pesimisti~ni sud. Oni koji se pak ne sla`u s tu-

robnom diskvalifikacijom mogu pozvati broj .... za rezolutno

ne. I eto demokratskog `rvnja, omiljene formule za i protiv,

razdjelnice opredjeljenja kojom se, uz malu stupidnu medijsku

asistenciju, ostvaruje kontakt s migolje}om stvarno{}u, kroti

i svladava njena podivljala priroda. Do zla boga simplificirane

alternative svejedno imaju svoje vru}e mu{terije, ako ni{ta, a

ono, s vremena na vrijeme, od izbora do izbora, pse}e odanu

klijentelu. Tako se ponajbolje razgibava i uvje`bava, simulira

zadani demokratski prosede kako bi se na gotovs do~ekalo

obe}ano svanu}e prijemom u porodicu jednakijih dr`ava, klub

privilegiranih i posve}enih. Elem, cijela zemlja je reality show,

epskih razmjera i od {arma poslu{nosti njenih aktera jedino

ovisi ho}e li i za koliko uskoro biti pripu{tena na pojili{ta Ka-

pitala, u `u|ene „zone svjetla“

CEMENTPi{e: Jasna Dimitrijevi}

LEPOSAVA S DRUGESTRANE [AHTA

5. oktobarA zatim, nekako nemam poverenja u leve partije u biv{im socijalisti~kim zemljama. Nisu ba{sve stvarno leve, mnoge su prili~no konzervativne. A opet, neke desne, deluju socijaldemo-kratski, nisu ni mnogo konzervativne. Mnoge leve se pona{aju kao desne, neke desne se po-na{aju kao leve. Bi}e potrebno vreme da se levo i desno profili{e, odvoji. A mogu}e je da seu me|uvremenu desi ne{to novo. Mogu}e je da partije kao oblik politi~kog organizovanjadru{tva postanu prevazi|ene, mogu}e je da savremeno dru{tvo na|e neki drugi, neki noviput u tra`enju i nala`enju progresa, podjednake sre}e za sve ljude.

Mira Markovi}, Duga br.512, 1993.

Kad god pisac posegne za alternativnom istorijom ili futuristi~kom distopijom, jasno je da

zapravo ima problem sa savremenim dru{tvom. Naj{ire shva}eno, distopijski orijentisana

knji`evnost se mo`e javiti bilo kada i bilo gde, nikada nije bilo veka dovoljno zlatnog da se

pojedinac u njemu ne oseti ugro`enim, niti prostora i vremena koje to ne bi moglo da raz-

ume. Kada je motivisana anksioznostima specifi~no lokalnim, ispravno ~itanje zahteva apa-

rat kojim se i `iva realnost slu`i. Stimulisana strahom od stra{nih posledica savremenog

pona{anja, ovakva proza bi trebalo da prepozna nosioce represije, u institucijama mapira

glavne pogone i artikuli{e nagomilano nezadovoljstvo. U suprotnom nije vredno ni pisanja

ni ~itanja. Ukoliko pisac u tome ne uspe, nema te skladne sintakse niti ubedljivih likova ko-

ji bi mogli da izvuku roman. Ukoliko pisac to ne `eli, onda ve} razgovaramo o li~nim moti-

vima. Neknji`evnog roda, svakako.

Budu}i da ima dovoljno materijala koji bi mogao da se literarno kapitalizuje, poslednjih godi-

na se na doma}oj knji`evnoj sceni pojavilo nekoliko romana koji se dr`e distopijskog kursa. Ali

me|u njima ima romana toliko razli~itih, da nije prepoznatljivo da su pisci fabulirali zajedni~-

ku stvarnost. Dva takva antipoda su Leposava Pavla ]osi}a (Kornet, 2007.) i [aht Andrije Ma-

ti}a (Stubovi kulture, 2009).

SAPUNICA CIPELARENJALeposava je rukopis izra|en po gotovo svim standardima spisateljske discipline. Junakinja i dru-

gari su tipi~ni predstavnici dru{tva koje neupitno pristaje na pravila dr`ave, uvereni u ispravnost

i dobre namere vlasti. Haksli bi rekao: stanovni{tvo robova koji se ne moraju primoravati ni na {ta,

jer vole da slu`e. Dru{tvo srpske i globalne budu}nosti predstavljeno je kao poredak koji gra|ane

dr`i na kratkoj uzici pod izgovorom progresa, bez direktnog terora. Dakle, imamo vrli novi svet,

grupu ozlogla{enih odmetnika koji odlu~uju da `ive izvan sistema koji ih ugro`ava i junake koji

prolaze transformaciju od poslu{nih podanika do pobunjenika. Na prvi pogled, ]osi}ev roman,

postavljen po pouzdanoj `anrovskoj matrici, ne mo`e da omane. U najgorem slu~aju mo`e da bu-

de dosadan, ali to ovde nije slu~aj, autoru ne nedostaje smisao za humor koji uspe{no vodi pri~u.

Me|utim, iako kostur romana jeste funkcionalno postavljen, ne{to veliko ipak nedostaje. Bilo bi

zabavno ali prejednostavno re}i da je to ki~ma.

Preoptere}en stereotipima koje neguje ve}inska Srbija, roman zapravo upire prstom tamo gde se

tradicionalno (neka`njeno) ide |onom i bakljom, a predstavlja ugro`enim upravo one institucije

~ija je pozicija na zavidnom nivou. Ili ih ne konstatuje. Vlast je u Leposavi u rukama Saveza nevla-

dinih organizacija – Nevlade. SPC izdaje nekr{tenice kao obavezan dokument za dobijanje viza.

Zakon o varanju verenika s pripadnicima istog pola preljubnicima donosi nagradu a „Ravnoprav-

ni indoevropski gra|ani jugoisto~no-azijskog porekla“ na ime pozitivne diskriminacije lako dobi-

III BETON BR. 101 DANAS, Utorak, 27. jul 2010.

jaju posao u ministarstvima. Na mestu gde se nekad nalazio muzej Dositeja i Vuka grade se ku}e za

nacionalne manjine. Biljana Srbljanovi} i Dejan Nebrigi} dobijaju ulice u Beogradu, a Sonja Biser-

ko Nobelovu nagradu. A izvan gradova, naturanti `ive na zabranjen, tradicionalan na~in, ne ma-

re za zakone i politi~ku korektnost, ilegalno gaje vo}e i povr}e, spremaju sarme, rakiju i kajmak,

a poseduju i za{titni omota~ za slu~aj napada. Ukratko, `ive `ivot.

Dok koristi onaj dosadni, banalni scenario po kome je gravitiranje ka EU neizostavni gubitak iden-

titeta, sklonost toleranciji slu`bena moda a Veliki brat na putu da prekine veliku narodnja~ku raz-

bibrigu, ]osi} usvaja kompletan registar naopakih panika od Druge Srbije. I redovan izbor etike-

ta koje nemaju veze sa ~injenicama, ali se lako pamte. Jedan svet u kome se iz istorije gra|anskog

pokreta u~i da je „prvi Mekdonalds u srednjoj Evropi otvoren u Beogradu 1988.“ naprosto nema

zametke u realnosti kojoj se roman podsmeva. Takve okolnosti postoje samo u lo{im vicevima i ko-

{marima Slobodana Antoni}a. Sa umiruju}im, }irili~nim zavr{etkom, na sigurnoj udaljenosti od

nekog futuristi~kog Fakulteta za politi~ku korektnost na kojem se u~i kako: „Novu srpsku fa{isti~-

ku misao treba potpuno ignorisati. To je grupa nacionalisti~kih i mafija{kih apologeta i kvaziana-

liti~ara, propalih novinara i intelektualaca u poku{aju.“ NSPM analiza mo`e da odahne, budu}nostnije obaveza, poru~uje poslednja misao romana. Vreme zabave je pro{lo.

^IST RA^UN SA ZBILJOMDok Leposava Crvi} postoji u svetu satiri~ne sapunice, onom koji godi ve}ini i ne sara|uje sa istinom,

svet [ahta je svet straha. Straha od dr`ave, straha od naroda koji u takvoj dr`avi pristaje da `ivi, ko-

na~no, straha od sopstvenih postupaka – u totalitarnoj strukturi pojedinac koji odstupa nikad ne}e bi-

ti prihva}en, ~ak i kada odlu~i da pristane na pravila, radi svoj posao i }uti. Bojan Radi}, profesor za-

branjenog engleskog jezika, najpre `onglira izme|u zdravog razuma i nezdravog zakona. Zatim, ka-

ko to ve} biva, prihvata flert sa mra~nom stranom (odli~an prikaz lako}e u`ivanja u ~oporu!) koja }e

mu, na koncu, i do}i glave. A unutar te jednostavne strukture – jedan svet vi{e nego poznat.

Vladaju}a ideologija u [ahtu je kombinacija dveju ve} oprobanih, komunizma i nacionalizma. Uje-

dinjene u manipulaciji masama – radnicima, seljacima, siroma{nima, neobrazovanima – kao i u

kategori~kom neprijateljstvu prema „spoljnjem svetu“, zala`u se za „zdravu naciju, o~i{}enu od

raznih, tipi~no zapadnih, dru{tvenih poreme}aja kakvi su homoseksualizam ili narkomanija“. Ta-

kvi „strani elementi“ likvidiraju se na eufori~nim javnim pogubljenjima uz klicanje naroda i pri-

sustvo dr`avnog vrha i zaslu`nih gra|ana: „Sve~ana lo`a. Ista je kao i uvek. Svi su tu. I sve{tenici

i politi~ari i vojnici i biznismeni. Eno ga onaj fudbaler. I oni su po~eli da dolaze. A evo i narodnog

pesnika. Nije se mnogo promenio. Kakav socijalni sklad...“ Dve su{tinske razlike, odnos prema re-

ligiji i privatnoj svojini, prevazi|ene su uklju~enjem Crkve u politi~ki `ivot i selektivnom dozvo-

lom privatnog posedovanja. Uz Narodnu televiziju, Narodnu policiju, Narodne domove omladine,

Vlada narodnog jedinstva brine o narodu, dok se deca politi~ara {koluju na neprijateljskom zapa-

du a popovi neometano siluju de~ake. I uspe{no neutrali{e nemire.

Pisac [ahta ni ne poku{ava da prona|e razre{enje konflikta, niti nâs, ~itaoce distopije, interesu-

je kojom }e se pripoveda~kom ve{tinom junak spasiti ili propasti. Umesto toga, [aht ima ono {to

se u Leposavi nije ni poku{alo da postigne: ~ist ra~un sa zbiljom. Snaga romana je u percepciji bi-

stroj kao pogled kroz prozor i jasnom jeziku koji je prenosi: „To je i najgora stvar u ovoj grotesknoj

zemlji. Vlast nije savr{ena. Ona neprestano pravi gre{ke, ~ime vas navodi na pomisao da je mo`e-

te pobediti uz minimalan logi~ki napor. Zbog toga svaki va{ neuspeh izgleda kao posledica nedo-

voljne logi~ke discipline. I to vas prisiljava da stalno poku{avate ne{to novo. Da uvek imate na-

du. Vlast ovde nije kao u onoj glupoj Orvelovoj knjizi, gde svemo} totalitarnog dru{tva izaziva

strahopo{tovanje. Ovde je sve traljavo, jadno, pogre{no, a opet, iz nekog nepoznatog razloga,

uvek ste pora`eni.“ Ipak se ovaj svet jeste dovoljno prozlio da mu ne treba previ{e fabulirati.

* * *Jer, problem takvog politi~kog aktivizma, problem na{eg politi~kog aktivizma – onog kog sam slo-bodno nazvao estetskim – problem politi~kog aktivizma koji, dakle, mene zanima, ako se izvrgne natu stranu (`rtveni~ku), nije samo, nikako nije samo, patrijarhat. Koreni su u ne~emu drugom. Bojimse u – fanatizmu. I, valjda, u – utopiji. Dejan Nebrigi}, Lavirintski re~nik Paris – New York

[TRAFTAPi{e: Milan \or|evi}

PISCI, FA[IZAM, POLITIKA

Fa{izam nije u`asan zato {to su ga praktikovali Nemci, ve} zato {to je on svugde mogu}.

Hans M. Encensberger

Verujem da nije kasno ne{to re}i o stvarima koje je izazvalo i

izaziva pojavljivanje knjige Gintera Grasa Lju{te}i luk i prob-

lemima koje ona pokre}e.

U ovoj knjizi memoara Gras govori kako je u ratu bio mobilisan i

kako je kao mlad bio pripadnik SS jedinice. Govori i o ranijim go-

dinama, o dolasku Hitlera na vlast, opisuje kako je to izgledalo

u njegovoj okolini.

Gras je jedan od vrhunskih savremenih evropskih pisaca, autor os-

obene fantazije i proznog izraza, ali i ~ovek koji se bavi likovnom

umetno{}u, pa i tu ima visoka dostignu}a. Zapravo, on je pisac ko-

ji je poslednji u 20. veku dobio Nobelovu nagradu za knji`evnost.

Bio je poznat kao `estoki kriti~ar nema~kog nacizma, postnaciz-

ma i uop{te dru{tvenih pojava i stanja u Nema~koj posle pada na-

cizma i Hitlera 1945. godine, kao i kriti~ar pripadnika nacisti~kog

establi{menta koji su se prilagodili demokratiji posle 2. svetskog

rata i u njoj imali va`ne funkcije. Uostalom, njegovi romani nisu

samo velika umetni~ka dela nego i svojevrsno pi{~evo vi|enje tra-

gi~nih godina Hitlerove vladavine. Oni su slika reagovanja ta-

da{njih Nemaca na doga|aje koji su bili posledica nacisti~kog os-

vajanja vlasti. Recimo, njegove knjige Limenidobo{, Pasje godine,

Ma~ka i mi{ na nezaboravan i originalan na~in govore o ljudima u

ovom periodu istorije. U Pasjim godinama ~ak ima puno persifla`a

iskaza filozofa Martina Hajdegera i to zbog ranih simpatija ovog

filozofa za hitlerizam. Stoga su bila veliko iznena|enje njegova

priznanja u memoarskoj prozi Kod lju{tenja luka, kako glasi buk-

valni prevod tog naslova. Poznata je i Grasova simpatija za ne-

ma~ku socijaldemokratiju od pedesetih godina dvadesetog veka

pa nadalje. ^injenica je da je dugo godina bio svojevrsni savetnik

ali i prijatelj vo|e nema~kih socijaldemokrata i kancelara Vili

Branta, kome je i pisao govore. Tako|e, zna se da je u bliskim

odnosima bio i sa vo|ama {vedskih i austrijskih socijaldemokrata,

Ulofom Palmeom i Brunom Krajskim. U svom razgovoru sa savre-

menim francuskim filozofom Burdijeom, ~ovekom levi~arskih

pogleda, Gras, recimo, hvali socijalizam kao jednu od tekovina

gra|anske revolucije 1789. godine. Zato su pojava njegove memo-

arske knjige i priznanja koja je u njoj izrekao i izazvala toliko reak-

cija. Usledile su osude i napadi na Gintera Grasa, zbog prikrivanja

~injenica iz mladosti i manipulisanja sopstvenom pro{lo{}u.

U prikazu Grasove knjige („Rat i se}anje“, Njujorker, 18. 9. 2006.),

Jan Buruma ka`e: „Iznena|enje nije u tome {to je Gras bio deo te

jedinice, nego u tome da je pre}utao taj deo svoje istorije. U jed-

nom od poslednjih televizijskih intervjua objasnio je za{to mu je

trebalo toliko godina da ka`e istinu – i to nije neva`no pitanje s

obzirom na ~injenicu da je upravo ispovedanje istine stalna tema

njegovog knji`evnog i politi~kog rada. Optere}ivalo me, rekao je.

Moje }utanje svih tih godina je upravo razlog zbog koga sam sadprogovorio. Morao sam izre}i, kona~no.

Maks Fri{ pi{e o Grasu u svom Dnevniku 1966-1971: „...On prvi put

govori o politici, ali ne knji`evno nego gotovo helvetski, politika

ne kao utopija nego pragmati~no...“. I „Ovde se obra}a naciji

preko televizije. Knji`evnik s li~nom odgovorno{}u. Obra}a se

politi~koj svesti nacije, pretpostavljaju}i da je ona ima.“ Kao i

„Ovde ga intervjui{e me|unarodna {tampa...“, pa „...on ne odgo-

vara kao portparol vlade, ali ni kao knji`evnik-privatna li~nost,

nego kao gra|anin s posebnom reputacijom...“.

E, sad, za{to sve ovo pi{em? Pa pi{em jer neki uva`eni a

dru{tveno ambiciozni autori i kriti~ari misle da pisac treba da

`ivi ispod staklenog zvona ili u

retorti, daleko od stvarnog `iv-

ota, politike i svega {to se do-

ga|a oko nas. U redu, postoje

razne poetike, estetski razli~ita

izra`avanja na{ih fantazija, kao

i razli~ita gledanja na stvari

ovog sveta, ali mislim da ne bi

trebalo da dominira samo jedno, apoliti~no shvatanje – „~ista

literatura“ – i jedan, rekao bih, dru{tveno-konformisti~ki stav

o ovom pitanju. I da dodam, ima i pisaca, kao i ljudi drugih pro-

fesija, koji se bave politikom ili imaju svoje stavove o njoj. Bi}e

tako i u budu}nosti, pod uslovom da se ovaj svet ne pretvori u

kompjutersku simulaciju.

Ginter Gras je bio i jeste jedan od onih sa otvoreno politi~kim

stavom ali on je i na izvanredan na~in u svojim prozama pro-

govorio o istoriji, politici, o odnosu ljudi prema tome. Mo`e mu

se zamerati {to je prikrivao ne{to ne~asno iz svoje biografije i

tek sada je to izneo, ali, {ta }emo, i to je ljudsko postupanje, ne-

savr{eno. On nije svetac. Kako ka`e Aleksander J. Motil u svom

tekstu „Za{to je mogu} KGB bar?“: ...I moramo da znamo da su

te moralne odluke povezane sa razli~itim stepenima krivice ili

nevinosti. Rasprave koje je izazvalo priznanje Gintera Grasa av-

gusta 2006. da je kao momak slu`io u vojnoj jedinici SS je samo

jedan dokaz za to. Kao {to su ~ak priznavali njegovi kriti~ari, taj

izbor je bio moralni faux pas, a ne zlo~in. Gora moralna gre{ka je

bilo, suprotno, njegovo dotada{nje }utanje o tome.“ Da, zato i

treba kritikovati Grasa koji je ranije upravo bio za otvorenost,

iskrenost i po{tenu istinoljubivost. Ali to ipak ne uti~e na vred-

nost njegovog pisanja.

Dakle, mislim da je vrlo te{ko ili skoro nemogu}e kao pisac biti

imun na politi~ka i istorijska zbivanja i od toga biti sa~uvan u

hermeti~noj knji`evnoj posudi, ispod staklenog zvona, i tu se

baviti „~istim“ pisanjem koje ima malo veze sa empirijom i

svakodnevicom. Da, mogu}e je biti hermeti~an pisac i biti na

sne`nobelim, sterilizovanim, poput ~istih de~ijih pelena

vrhuncima i uzvi{enim predelima velikana i apstraktno,

zamr{eno, tamno i „duboko“, da se Vlasi ne sete, pisati o stvari-

ma koje su daleke i nerazumljive ve}ini ljudi. Ali to je ~ak i za tzv.

stru~njake za literaturu, ipak, te{ko {tivo

MSP nam nije odgovorio na pitanjekoje nismo postavili. Sa njima jednostavno ne mo`e da se vodi normalan dijalog.

Wolf Jeremi} Kosovsky

ETONJERKA POLUMESECAB

VREME SMRTI I RAZONODElirika utokePi{e: Predrag Luci}

BLOK BR. V Lazar Bodro`a: Avanture zeca Milorada (6)

BETON BR. 101 DANAS, Utorak, 27. jul 2010. IV

ARMATURAPi{e: Erna Muri}

IDENTITETI I KO^NICEBila nam je Srebrenica. Simboli~ko mjesto, zaposjednuto govorima/{utnjama ko-

ji ga markiraju/prekri`uju shodno vlastitim i uvijek pogre{nim ~itanjima. Dok se

~eka ili }uti 12.juli, umno`avaju se kako retorike osporavanja tako i retorike glo-

rificiranja, uzdizanje i snishodljivost, ~emerna stvarnost bosanska. No, u ovom

tekstu, Srebrenica je samo povod da se progovori i upita o slijepim ulicama dana-

{nje gra|enke i gra|anina, o zatvorenim njihovim prozorima/umovima.

Gdje se to i kada otpo~elo sa bespo{tednim izjedna~avanjem religijskog i svakog

drugog (~itaj: nacionalnog) identiteta? Jer, ~ini se da religijski identiteti, sve

ako ih i ne nosite kao perjanice, preuzimaju li~nost u cjelosti, tako da, omen est

nomen, bivate pre}utno i protivoljno klasificirani u primjerene vam ladice. Ide-

alna nesanica bosanskohercegova~kog dru{tva je upravo ova iz koje se ne budi-

mo: identizacija (prema: kolonizacija) zna~i da Trojstvo vje~no vlada i da bi ide-

alni predsjednik ove dr`ave nu`no morati biti tripliciran, mogu}i hibrid, troruko

~udovi{te. Jer, kako druga~ije nazivamo/mislimo/imaginiramo one koji ne pri-

staju ili, sa~uvaj Bo`e, `ive na granicama, uzimaju}i od svake, ne pristaju}i sa-

mo na jedan, isklju~iv, nemogu}i izbor. Doslovnije: koliko glasova nam danas po-

ru~uje o tome da biti pravoslavac ne mora isklju~ivo biti Srbin (i obratno) ili da biti Bo{njak ne mora zna~i-

ti biti musliman, biti vjernik uop{te. Deklarativi religijski identitet, dobro poznat u politi~ko-nacionalnoj

retorici, ve}ma je trendovsko stajali{te: to je, recimo iskreno, ubila~ki identitet par excellance. Idealna ne-

sanica zavr{ava u no}noj mori vje~nog kru`enja: ti si ovo jer ovo si ti. Ovo si ti. ^ak i ako nemam blage veze

o tome {ta je ovo i {ta si ti.

Ka`u, luda dr`ava. Ne mislim da je luda, uop}e, utoliko ukoliko ludost podrazumjeva jednu sre}u izmje{te-

nja, radost prevazila`enja. Ne, jer ova dr`ava (federacija? republika?) ukotvljuje se na mjestu susreta Isto-

ga, odbijaju}i mogu}nost priziva. Radije, glupa dr`ava, kojom vladaju mitolozi. Doslovce, i svi.

Jadni mi mladi i oni koji se osje}aju mladim jer su bez posla. Ako pokucam na vrata Banjaluke ili Bijeljine, ne-

}e li me mar{nuti jer donosim opasnost balijanstva? A mo`da je to samo moja predod`ba, mo`da bih se tre-

bala uvjeriti, nose}i optimizam kao baklju vlastite ludosti

Uputstvo za pre`ivljavanjeNakon napada na Teofila Pan~i}a, dr`ava je kona~no odlu~ila da ne{to preduzme i

za{titi novinare od nasilnika i ubica. Po{to su nadle`ni organi, sticajem objektivnih

i subjektivnih okolnosti, nemo}ni u otkrivanju nasilnika koji nasr}u na novinare,

dr`ava je odlu~ila da sastavi malo uputstvo za pre`ivljavanje koje }e ljudima na har-tijskom zadatku omogu}iti da izbegnu premla}ivanje, napade i poku{aje ubistva.

Uputstvo je namenjeno retkim predstavnicima sedme sile koji su, iz dr`avnom ~i-

novniku nepoznatih razloga, kriti~ki nastrojeni prema politi~kom establi{mentu i

dru{tvu u kojem `ive.

Novinar treba {to vi{e vremena da provodi kod ku}e, izme|u ~etiri zida, jer ta-

ko smanjuje na minimum mogu}nost da sretne potencijalne napada~e. Dobro-

voljni ku}ni pritvor nije obavezan, ali se preporu~uje.

Kolumnisti nipo{to ne smeju stavljati svoju fotografiju uz tekst. Tako|e, zabranju-

je im se nastupanje u televizijskim emisijama, pogotovo u gledanijim programima.

Tako }e se za{tititi od prepoznavanja na ulici koje ponekad ume da bude kobno.

Novinarima se zabranjuje da koriste vozila GSP-a. Ako ̀ ele da ostanu zdravi i ~itavi,

neka se voze taksijem. Ako ne zara|uju dovoljno za taksi, neka promene profesiju.

Dr`ava }e za sve novinare koji su pre`iveli jedan ili vi{e fizi~kih napada obez-

bediti besplatan kurs borila~kih ve{tina. Pa neka se sami brane, kad ve} polici-

ja ima pametnija posla!

Novinarima se preporu~uje da ugrade metalna vrata u stan, da stave re{etke

na prozore i neprobojna stakla, te da blindiraju sve {to se blindirati da. [to je

sigurno, sigurno je!

Ako novinaru |avo mira ne da, pa ipak iza|e na ulicu, du`an je da nosi pancir.

U suprotnom, niko ne mo`e da mu garantuje bezbednost.

Novinarima je najbolje da lepo pokupe svoje stvari i odsele se iz Srbije, jer su io-

nako stra{no nepotrebni.

Kosovo je putokaz za Srpsku,

Kakva Bosna, Dejton i bakra~i,

Sudu pravde za presudu drsku

Blagodarim vi{e nego Ta~i.

Banja Luka posta}e Pri{tina,

A ja u njoj Euleks i Unmik,

Garant prava svakoga Srbina

Da mu zakon bude Mile Dodik.

Sagradi}u, nek pukne Evropa,

Gra~anicu mesto Ferhadije,

U njoj bi}u oba episkopa,

Artemije i Atanasije.

Su`ivot i sli~ne glupe fore

Ne postoje, pa ih se ne pla{im:

Nema vi{e Ramiza i Bore,

Ja sam ovde i Ramu{ i Ha{im

KOSOVO JE PUTOKAZ ZA SRPSKU(iz pesmarice Milorada Dodika)